Na Neretvi sam već bio ranije, ali na raftingu nisam, pa sam jutros bio uzbuđen više nego poletarci. Joj jedan me iznervirooo! „Ja sam bio već tri puta. Prošli put me stavili da im usmjeravam čamac. Ja sam im realno i veslao najviše. Ne znam što su ovi toliko usplahireni. Rafting k’o rafting, normala.“ Pa mali, mogao bi tebi ovo biti rafting za pamćenje prije nego li stigneš do čamca! Ma još jednu da je pisnuo, ne bi on meni raftinga ni vidio, majke mi. Srećom, mene zovnuše ovi moji. Kažu još jedno mjesto u kombiju s njima, i ja se ispalim. Mali je garant nastavio tušit sve redom… A u kombiju muzike,ma strava. Old school hitovi, braćo. Dobro mi je došlo da isperem uši od silnih gluposti što se danas slušaju. Čim smo stigli na odredište neko se zadera: „Daj pošalji mi 10ak momaka ovamo“. I poslaše nas šestoricu iz kombija, i još nekih 5 Mostaraca, kršnih momaka, srećom. Kao što ste već do sad upratili, mene se uglavnom zove tamo gdje treba dobro zasukati rukave. Sva sreća, na rafting pođoh u potkošulji, pa sam kao takav odmah bio spreman za akciju. Trebalo je istovariti čamce sa prikolice i odnijeti ih do rijeke. Moram vam priznati da mi ovaj put hamalisanje nije teško palo. Dapače, osjećao sam se nekako bitno. Ne znam jesam li vam već spomenuo da je iz treće čete ostalo njih nekoliko koji jučer nisu bili na raftingu. Na moju veliku sreću, tih nekoliko nisu bili neki dosadni likovi, nego simpatične dame (jako simpatične ako mene pitate). Tako smo vam mi dobili sjajnu motivaciju da za čas posla snesemo sve čamce, a bilo ih je 7-8, sigurno. Sunce je također bilo na našaoj strani, ugrijalo ono pravo hercegovački, pa smo kao pravi galebovi hitro skinuli i one potkošuljice, nabacili šeširiće, i hamalisanje pretvorili u reviju. Poslije smo dobili i mazanje 50+ faktorom. Ne znam da sam, od kad me mama prestala trackat kremom za sunčanje, na sebe stavio toliki faktor. Realni budimo, nisam stavljao nikakav faktor, a ova 50ka je k’o pancir za sunčeve zrake. Sreća pa sam namazan samo po licu. Tako sam danas, osim simpatija lijepih dama, dobio i za nijansu tamniji ten (bijelu facu ćemo zanemariti ovaj put). Svašta ću ja još istrpiti zarad pažnje ljepšeg pola, al šta da se radi… Rafting je fakat bio odličan, Neretva kao staklo bistra, pitka, al’ ledeeena. Ko se u njoj okupa, taj je sa sebe oprao svu nervozu, srklet i brigu. Uvijek me fasciniralo to kako je ljudi vole usprkos njenoj divljoj ćudi. Koliko je opasna, duplo je više privlačna, sva onako veličanstvena u svojoj ledenoj raskoši. Ne može čovjek da prema njoj istovremeno ne osjeća i divljenje i strahopoštovanje. Ja bih ju poštovao još i više da se danas, onako slučajno, dok je u bočicu sipala vodu, u nju prevalila jedna planinka, pa se onako uplašena, opet sasvim slučajno, zagledala u mene tražeći pomoć. Kakav bi lafčina ja ispao. Ali jok! Ove naše vještice ne samo da se ne prevrću i ne ispadaju iz čamaca, nego se ne boje, ničeg! To se pentra po stijenama k’o divokoza, to skače k’o žaba, to vrišti samo od smijeha! Bude čovjeku neugodno pored njih takvih. Još oni rafteri vole podbadat, onako hinjski, s poluosmijehom. „Šta je momci, cure skaču bolje od vas?“. Jednom od njih sam baš htio odbrusit, kad se niotkud pojavi onaj mali dosadni što se jutros hvalisao kako je tu tatamata i kako mu je ‘rafting ko rafting, normala’. Šetka se pored čamaca (tad smo bili na pauzi pored stijena), odmjeri onog raftera od glave do pete, i onako hladno će ti on njemu: „Skakali bi oni, nego od tebe ne mogu doć na red. Siđi malo s te stijene, umorićeš nam se“. Tu facu je trebalo snimiti. Ništa mu nije odgovorio, samo je popravio kacigu i pozvao sve kupače da se ukrcaju na čamce jer idemo dalje. Poletarac je od mene dobio kornet od čokolade kad smo se vratili u kamp. Pouka dana: ne sudi čovjeku (poletarcu) koji te smori pričom, jer će te možda očarati djelima. Sve u svemu, lijepi moji, bio je ovo pravo dobar dan. Dežurni vod je wc-e oribao bolje nego ja kad ustanem nervozan, večera bila po mom ukusu, djeca nisu bila previše gladna pa sam se najeo k’o lud, i šlag na kraju: za KZP slobodno veče. Malci imaju filmsko veče, Boračko Film Festival ide live. I crveni tepih su im instalirali, a mi stariji se poredali kao prava publika i plješćemo njima, lafo nekim selebritijima. Al brzo se užive, strava. Kladim se da su roditeljima već javili da su bili na SFF-u, a ovi mahnito guglali: ‘SFF 2020. da li je online ili uživo’ ili još bolje: ‘iziđači gosti na SFF-u, 21.8.2020.’. Vjerujem da će im biti lakše kad vide slike sa BFF-a iz trpezarije. Ja sam svoje za danas odradio. Ako mislim večeras pojesti nešto što nije kobaja iz žara, hvatam se noge. Zapravo, prvo se hvatam đogera, a onda noge. Ne mogu ja mirno sjediti kad znam da me posao čeka. Ovako lijepo odradim svoje, i miran sam. A vama koji sutra morate na posao, želim mirne snove. Da vam svaki dan bude lijep kao što je meni bio današnji. Laku noć drugari!