Znam, ljutite se što ovoliko kasnim, i imate potpuno pravo. Rekao sam da objavljujem slike kroz nekoliko dana, a odužilo se, više od nekoliko… Ali hej, pa ja sam taj koji se treba ljutiti! Dao sam vam časnu izviđačku riječ! Kako ste samo mogli pomisliti da ću to obećanje prekršiti?
Ma svega je obilo! Opet me onaj veliki leptir oteo, ukrcao u košaru punu sna i na svojim naizgled malenim krilima odnio daleko; pojma nemate koliko taj snivac kondicije ima. I opet sam se naprosto predozirao od snivanja, i opet sam je vidio u svakom cvijetu i sjeni svakog, i najmanjeg drveta. A ona se, onako tiho kako samo ona umije, smjehuljila iz najskrivenijih gnijezda moje mašte i sama sanjala o ko zna čemu… Eto, želje se ipak ostvaruju ovog ljeta. Još samo jedna ostala mi je daleka: da bar na tren doprem do ukrštenih puteva njenih misli i saznam šta se sve krije tamo… Ako mi to ikad pođe za rukom, neću vam ništa reći. Svoje tajne vam mogu izbrbljati za čas, ali njene, hej, pa to je već velika stvar!

Evo, šaljem vam slike veliki, da vas podsjetim kako je lijepo biti mali. A vama dajem zadatak da razmislite kad ste to i pod kojim teškim mukama prestali biti. Ako niste, javite mi se čim prije. Hitno mi je potrebno jedno djetinjstvo skriveno pod maskom ozbiljnosti odraslog. Samo da svijetu dokažem da nisam lud, da pokažem o čemu pričam. I da glasno, najglasnije kažem: pa hej, veliki, možete vi to mnogo bolje!

Vaš poletarac.